Dragan Tadić, vrsni profesor, poliglota i strastveni fotograf

Prije 82 godine u Bajinoj Bašti rođen je Dragan Tadić. U toj varošici zapadnog dijela Srbije završio je osnovnu školu, kao i zanat. Potom se obrazovao za nastavnika, a po završetku prirodno – matematičkog fakulteta postaje profesor matematike. Bavio se i fotografijom, a govori više svjetskih jezika.

Sudbina, šta li već, dovela je Dragana Tadića u Brod 13.novembra 1973.godine i za brodski srednjoškolski centar ostaje vezan sve do penzionisanja. Jer, profesor će reći, matematika i đaci ispunili su mu život. Bilo je i tuge i muke, siromaštva. To čovjeka u čovjeku izoštrava.

-Rodio sam se 1939.godine. Sa tri godine izgubio sam oca u onom ratu. Ostali smo majka i nas trojica braće. Tamo u selu sam se školovao do 4.razreda, a onda osam kilometara do škole po ledu, kiši, snijegu, vjetru. Najčešće noću sam išao. Nismo imali sat, ali nikada nisam zakasnio u školu. Dobro sam učio. Onda sam, sticajem određenih okolnosti, upisao srednju trogodišnju školu, potom se zaposlio, pa služio vojsku. Poslije vojske na poslu sam izgubio prste i postao sam invalid sa lijevom rukom i nisam mogao da radim posao koji sam do tada radio-, prisjeća se Tadić.

Dragan se bacio u razmišljanja, šta sada kada je izgubio prste lijeve ruke. Kako zaraditi koricu hljeba?

-Šta da radi čovjek koji nema kompletne obje ruke koje zarađuju. Nudili su mi da budem sajdžija, obućar, automehaničar. Nisam potcjenjivao ta zanimanja, ali sam bio nadaren za srpski jezik, geografiju, istoriju a posebno strane jezike. Iz matematike nisam bio nešto jak, ali sam uvijek našao vremena da kod kuće radim zadatke. To moji đaci nisu radili kasnije, mnogo me to čudilo-, nastavlja on.

Vlada Dragan Tadić ruskim i engleskim jezikom, ni francuski mu nije muka, ali izbor je pao na matematiku.

-Jugoslavija je bila velika zemlja, imala je rasprostranjenu čitalačku publiku i izdavalo se nekoliko novina. Pronađem oglase i vidim da se najviše traže nastavnici matematike i najbolje uslove ta oblast nudi. Savjetovao sam svoje đake da ne biraju što vole nego ono što im hljeb donosi. Tako sam se odlučio za matematiku i prijavim se na konkurs u Višu pedagošku školu u tadašnjem Titovom Užicu. Tu sam završio dvogodišnju višu pedagošku školu. Sve išlo olako, dobro sam se spremao za svaki ispit. Pljuštale su desetke. Znao sam da učim i po 22 sata dnevno. Jeftino je bilo u junskom roku davati ispite, tako sam i radio i položim sve ispite u tom roku za prvu godinu, jedini od 65 studenata. Upornost me vodila u namjeri da postanem profesor i odlazim u Sarajevo, Beograd, Zagreb, a najpovoljniji uslovi bili su u Novom Sadu gdje sam završio Prirodno-matematički fakultet, bez izgubljenog ispita. Uvijek je bilo iz prvog pokušaja-, prisjeća se Tadić.

Nakon studentskih dana, sada profesor matematike, Dragan Tadić poklonio je Brodu i Brođanima sve naredne godine.

-Radio sam u osnovnoj školi i dođe savjetnik za matematiku. Napisao je toliko pohvalan izveštaj o mom radu, te predložio da idem raditi negdje u srednju školu. Odem u Titel gdje sam radio, ali nisu mi dali obećani stan. Potom se pojavi čudna okolnost, dobijem iz Broda pismo i čestitaju mi iz SŠC „Fric Pavlik“ završetak fakulteta pozivajući me da dođem raditi kod njih. Počeo sam raditi 13.novembra 1973.godine pa do rata kada sam osam mjeseci bio izbjeglica. Bio sam prvi profesor koji se vratio u srednju školu u Brodu i nastavili smo da radimo-, govori Tadić.

Voli vremešni profesor, da govori o svojim đacima, a sjeća se sve i jedne generacije.

-Primjetio sam da generacije sve manje i manje se trude i uče. Sjećam se prvih generacija, bili su bolji i vredniji od onih koji su kasnije dolazili. To je omladina, ona ima pravo na sve. Nećemo tražiti da budu Japanci. Pronalazio sam odličan kontakt sa mojim učenicima, iako sam najviše jedinica davao ja. Ipak, niko nije zaplakao zbog mene. Mislim da nikada nisam oštetio učenika. Matematika se ne uči napamet, nego da je učenik razumije-, pojašnjava Tadić.

Još u Bajinoj Bašti zavolio je fotografiju, a ta ljubav nije jenjavala ni u Užicu, u Novom Sadu, pa ni u Brodu. Kada je postao profesor, ubrzo se počeo baviti i fotografijom. Kako to objasniti, profesore Tadiću?

-Fotografijom sam počeo da se bavim kada sam bio razredni starješina, odem sa učenicima na izlet, a oni mi traže da ih fotografišem. Par godina sam posuđivao aparat, a kasnije sam ga nabavio. Išlo me to, pa je prvi film imao 38 uspješnih snimaka. Volio sam fotografije, uradio sam na hiljade njih. Bilo mi je jako fino. Zahvaljujući tome prošao sam mnogo i volim fotografiju-, priznaje ovaj profesor matematike.

Nepune dvije decenije profesor Tadić ne druži se sa đacima, ne sluša školsko zvono, ali ispunio je svoje penzionerske dane drugim sadržajima, pa njegova jesen života na proljeće liči.

-Bio je to jedan čudan splet okolnosti. Iako sam bio sposoban da radim sve do sada, ali… Imam vikendicu, pa odem tamo. Dan mi je kratak, rijetko kada odmaram i spavam tokom dana. Odem u garažu i nešto radim. Danju ne odmaram, imaću kada-, dodaje on.

Nije Dragan Tadić zaboravio i ono vrijeme kada su zavijali ratni vjetrovi, a neimaštine i patnje bilo posvuda.

-Kada je došla koleginica Ružica Vinčić ona je preuzela 18 i toliko ja časova matematike. Nismo imali profesora za engleski pa sam od septembra do decembra predavao i taj predmet. Došla je jedna nova koleginica i nastavila proces, rekavši da je sve urađeno kako treba. Međutim, francuski mi je najbliži. Mislim da se niko u mojoj generaciji đaka i studenata nije mogao sa mnom porediti. Imao sam ga u malom prstu-, ponosno će Tadić.

Dragan Tadić je neko ko posjeduje izuzetno pedagoško iskustvo. Kaže kako ne želi nikom pamet soliti, ali imao bi šta da poruči srednjoškolcima.

-Treba da imaju nekakav cilj u životu. I da se trude da taj cilj ostvare. Jedna umna američka glava rekla je da uspeh u životu je 99% truda i 1% talenta. Jedan đak pitao me da li može da bude pilot. Objasnio sam da ako je zdrav i ako se za to obrazuje može biti. Potreban je trud. Dakle, treba imati povjerenje u sebe i cilj realizovati. Mnogo sada zavisi od drugih, novac je često razlog. Ja sam oko 50 hiljada mladih učenika gledao u lice i oči kada sam sa njima razgovarao i o uspjehu mladog čovjeka. Suština je biti onakav kakav jesi i truditi se da i drugi to shvate-, zaključio je Dragan Tadić, penzionisani profesor matematike.

Ova i ko zna koliko zvučnih slika potvrđuju životno pravilo – razmišljati pozitivno, dobra djela činiti, pa će sve doći na svoje.

Izvor: Radio Brod

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.