Poslije dužeg vremena ponovo se družim sa Perom.

Bio je na “oporavku”, resetovao misli i došao do novih saznanja. Sa nestrpljenjem sam iščekivao novi “biser”.

Ozbiljno me pogledao i krenuo: Kladionice su davno osmišljene, samo se nisu uvijek tako zvale. Ove danas koje su na svakom uglu su “mačiji kašalj”, “sitna boranija”.

Prave kladionice su one koje se klade u naš život. Osiguravajuća društva, penzioni fondovi, štednja za treće doba i mnogo toga što koristi istu matricu. Svi “brinu” za naše dobro i klade se da nećemo ostvariti snove, da nećemo dugo poživjeti ili nećemo dočekati da uživamo u zasluženom blagostanju koje smo unaprijed uplatili. Kladili smo se na sebe i ulagali cijeli život za bezbrižnu starost. Mijenjali smo vrapca u ruci za goluba na visokoj grani.

Život je kurva. Kockarnice su elitne kurve. Svaka ozbiljna kurva ima makroa. Makro ima svoje instrumente da osigura uredno plaćanje i produži redovan dotok profita. Problem nastaje kada treba vraćati dio profita koji smo uredno plaćali za osiguranje, penziju i druge pogodnosti namjenjene za vrijeme koje će doći, možda, nekada. Ozbiljni kladioničari znaju za jadac. Ponekada treba malo pogurati događaje i život da bi se ostvario bingo dobitak. Nije logično da “kajmak kupe” oni koji više ne stvaraju profit.

Idealna situacija za kladionice: Nestanak trećeg doba. Takva ideja je vrijedna truda.

Postoje mnogi oprobani recepti kako se stiže do dobitka. Dugo bi bilo da nabrajam sve poznate metode. Vremenom apetiti rastu, podiže se ljestvica, iznalaze novi recepti.

Zamislimo samo jednu situaciju.

Milioni kladioničara uplate tiket na kome se klade u svoj život. Desi se nesreća i mnogi koji su uplatili tiket, nekim čudom nastradaju. Dešava se, niko tu nije kriv, sudbina, šta se tu može. Rekoh li ti, život je kurva. Istim čudom se desi da vlasnici kladionica ostanu živi. Nije teško zamisliti, kome ostaju uplate.

Slušam pažljivo izlaganje svoga prijatelja. U trenutku kada se svijet bori protiv pandemije, kada smrt vreba na svakom koraku, posebno nas koji smo u trećem dobu. Baš smo “trn u oku čuvarima naših penzionih fondova”.

Baksuz je Pero. Baš u ova smutna vremena našao da priča o kladionicama.

Ništa nisam shvatio.

Shvatio je i Pero da ništa ne shvatam.

Pogledao me je sa sažaljenjem. “Važno je da smo mi svi uplatili tiket”.

Svijet je pun apsurda. Gledao sam ga zabrinuto dok je odlazio. Samo je odmahnuo rukom i procijedio kroz zube:

“Nemoj previše da se razbijaš glavu, ne vredi. Kod ‘nouplizera’ je i veliki mozak mali, na radost ‘skupljača kajmaka’. Što gluplji seljak, veći krompir”.