Branko Jovičić: Bombonjera

Proljećnja jutra u Herceg Novom su jednako lijepa kao i ona julska i avgustovska, samo su daleko tiša i mirnija. Gospodin Noj se upravo probudio i razvlači se po krevetu. Gospodin Noj je kršni mladić koji ima izuzetno dugačak vrat i nesrazmjerno sitnu glavu, a jednom je u djetinjstvu skočio u more i zabio glavu u pijesak, pa ga od tada svi zovu Noj. Živi sa majkom i izdaje apartmane. Prefiks Gospodin je dobio od poslovnih partnera, tačnije čiča Milorada, starca koji hvata ljude po gradu i nagovara ih da pređu kod Noja u apartman i Radeta, Hercegovca koji drži kafanu preko puta Nojeve vile.

Taman je krenuo da uzme laptop i provjeri ima li šta novo na blogu njegovog omiljenog pisca, kad mu u sobu uleti majka:

-Ustaj, nesrećo, moramo za Beograd.

-Šta ćemo tamo, majko?

-Napipala sam neki čvor ispod koljena. Mora da je neki tumor. Moramo hitno na VMA

-Jesi išla kod naših doktora?

-A što sam ja, neka beskućnica? Neću da se liječim kod naših mesara. Nemoj to da mi govoriš, vrijeđaš moj integritet i moj ugled, jadan. Jesam ti ja majka ili šta? Imaš li koga prečeg od mene? Je l’ ti to žao da me odvezeš? Zna se da se svaka žena koja drži do sebe samo na VMA liječi. Pa ti viđi hoćeš li ispoštovati želju stare majke.

-Ajde, pakuj se, sad ću i ja.

-Ja sam spakovana, no ti požuri.

Majka izađe iz sobe, a Noj protrlja lice. Misli da će da izludi ove žene. Ustade i obuče se.

-Usput ćemo da svratimo kod kumova u Beograd. Jesu govna ali red je da im se javimo da se ne naljute što. Ja ću ponjet’ kafe i šećera, a moramo nešto slatko za malog da uzmemo. Ne vrijedi da mu pare dajemo, znaš ti kakve su oni stipse.

Noj uze bombonjeru koju je dobio ko zna kad od nekih gostiju, hirurški precizno napravi sitni rez na foliji i ubaci u kutiju sto evra tako da mali može da ih vidi tek kad otvori bombonjeru. Znao je on da, zaista, kumovi ne bi dali malom pare nego bi ih bacili u druge namjene, jer su neopjevane stipse, a bilo mu je žao tog dječaka, fin je i vaspitan, a ni mobilni telefon mu ne daju.

Posle dužeg puta i pregleda na VMA gdje su ustanovili da gospođi mami nije ništa, odoše i kod kumova. Popili su kafu, ispričai se kao da zaista iskreno vole jedni druge, izljubili se na rastanku i obećali da moraju češće da se posjećuju. Kumovi obećaše da će na ljeto sigurno kod njih, ali samo ako im obećaju da će da im naplate punu cijenu, a Gospodin Noj i majka nisu htjeli ni da čuju za pare.

Kad su izašli iz zgrade majka poče da pljuje po kumovima, a kumovi pogledaše poklone.

-A viđi kumove što su se pretrgli. Kilo kafe i šećer u kocku. Za malog bombonjera i to najjeftinija.

Dječak krenu da uzme bombonjeru, ali mu je otac istrže iz ruku.

-Ajde, jado, nećeš to jesti. Ponjećemo neđe kad krenemo  goste. Ajde, da što valja ne bi nama pripala, a uštedićemo pare.

Ubrzo nakon ovog susreta, nojevi kumovi odoše na slavu kod radnog kolege i ponesoše mu i kafu i šećer, a i bombonjeru što su je dobili. Nađoše negdje i flašu vina pa i nju ubaciše u vrećicu. Domaćica to sve ubaci u neku sobu. Na slavi je bilo fino, častilo se, jelo, pilo, pričalo o Đokoviću, o politici, a na kraju su se gosti malo i posvađali koje je nacionalnosti bio Tesla. Zaključak je da Tesla Mađar jer da je Srbin, bio ni Teslić, da je Hrvat bio bi Tijesla, a da je Crnogorac bio bi Tjeṡla. Samo Mađari imaju glupa prezimena, realno. Bar tako tvrde gosti sa ove slave koja i nije toliko bitna za priču. Ipak, trebalo bi spomenuti starijeg gospodina koji je sve vrijeme tvrdio da su ga 1979. U maju oteli vanzemaljci.

-Ja krenuo sa posla,… eh, tad su svi imali posao, kakva je to država bila i kakv sistem, radio je svako ko je hteo da radi. Nije bilo nezaposlenih kao sad. Nema, ovi sad sve go lopov, pokradoše. Ne mogu da sačuvaju šta im je Tito ostavio. Samo svoje džepove gledaju.

-Ajde, ne vodi sad politiku, udari ga supruga ispod stola, diskretno da niko ne primjeti.

– Umorio se usput pa legao na klupu da odmorim. Takva su to vremena bila, mogao si na klupi da spavaš, niko nije smeo da te dira. Samo nisi smeo svašta pričati, vlast se morala poštovati.

Žena ga opet udari laktom ispod stola, ovaj put nešto snažnije.

-Dobro de, ženo. Legao ja na klupu i zaspao. Kad sam se probudio, op, ja u nekoj velikoj betonskoj hali. Oko mene mnogo nekih čudnih buljavih ljudi. Čačkali mi malo po stomaku, ja se pravio da spavam. Mrmljali su nešto na nekom njihovom jeziku, ništa ih nisam razumeo. Kad su završili, ja opet zaspao i probudio se na klupi na koju sam i legao. Prošle tri minute samo. Nema nikakvih posledica osim što sam tad prestao da pušim.

Bila je tu i jedna Jelena, žena koja je pričala o tome kako obožava bubamare, kengure i mlađe muškarce. Čak se i udala za jednog mlađeg, pa je on sad mora slušati i raditi sve po njenom. A kako i ne bi? Jelena radi u kineskoj ambasadi i jasno mu je da, ako ne bude dobar, ona može da usvoji nekog mladog neuhranjenog Kineza, tinejdžera koji će biti srećan što više ne mora da radi u fabrici obuće za dolar i po po danu, nego će biti poslušni muž.

Bio je i jedan Hasan, odnekud iz Sarajeva. Došao je sa 20 godina mlađom djevojkom. Kaže, on je njoj šećerni babo. Pričao je malo o Sarajevu, malo o ćevapima, a malo kako treba zaboraviti ratove i kako svi treba da živimo u slozi.

-Jebeš rat, ko želi rat, rat mu u kući bio.

Onda mi se šmekerski nasmijao (bar je on mislio da je šmekerski) i ručerdom velikom kao lopata lupio svoju šećernu čerkicu (kako ju je zvao) po butini. No dobro, sve ovo nije ni bitno za priču.

Poslije slave, domaćica dade svom sinu Nikoli onu bombonjeru sa početka priče da ponese da se zasladi. Uzalud mu je bilo da odbija majku, pa uze, poljubi je u obraz i ode u svoj stan.

Nikola, kog svi drugari zovu Džoni, je tridesetogodišnji mladić koji živi sam sa svojim psom Čipijem. Putem interneta preprodaje polovne karburatore iz Kine i tako zarađuje velik pare. On ne jede slatko jer mu to utiče na biceps (a ima li šta važnije od veličine bicepsa), a Čipiju veterinar zabranio. Držao je bombonjeru par dana u kući, a onda se sjeti malog komšije, Marka, ko često pred zgradom igra basket sam sa sobom jer druge djece u zgradi i nema. Srete ga jednom u liftu i pozva ga kod sebe da mu nešto da. Marko se malo uplašio jer se često pričalo da je Džoni manijak, ali ajde, odluči da bude fin i pristojan komšija. Dođe kod Džonija, popi sok i ovaj mu dade bombonjeru i još neki keks koji je dobio prošli put od majke. Dječak ode kući, pojede keks, a bombonjeru ostavi u kuhinji za kasnije.

Za to vrijeme, na Dorćolu se dešavala jedna mala privatna drama. Strogi, Dorćolac srednjih godina, bradat i zapušten toliko da izgleda deset godina starije, uđe u svoj stan vukući se. Kašljao je mnogo. Disanje je za njega postala prava muka. Godine zloupotrebe alkohola i duvana su ga koštale zdravlja. Sve mu je prisjelo. Više ne posjećuje ni dame sumnjivog morala koje se okupljaju pod mostovima Beograda. Nije mu više merak, ubija ga kašalj. Doktoru ne ide, jer šta ima neko da ga pregleda, on zna najbolje. Prgav je taj Dorćolac. Niko iz komšiluka ga ne voli, a i kako bi ga voljeli kad im svaki dan bar tri puta psuje majku kolektivno, a dok je bio zdrav, svaku veče je u stanu pravio žurke sa mnogo alkohola, glasne muzike, a često i kokaina. Sad ga već hvata panika. Kašalj je počeo da preuzima njegov život pod svoje. Osjeća da mu se smrt uselila u stan i  da samo čeka da zaspi. Pozvao je hitnu, ali su mu rekli da dođe sam jer su im sva vozila zauzeta, četiri su na terenu, a ostala ispred kladionica, kafića ili banaka u kojim vozači plaćaju privatne račune i obavljaju privatne poslove. Strogi pozva Ninu, jedinu osobu koja je još mogla da ga trpi. Jelena je njegova školska drugarica (iz osnovne škole, nije poznato da li je završio srednju).

Nina, Markova mama, se spakova i nacrta pred njegovim vratima kroz deset minuta. Doktori ga primiše, pregledaše i ostaviše da leži. Strogi je negodovao, ali nije mu bilo nazad. Morali su još da ga pregledaju i ispituju.

Strogi se požali Nini kako nema pidžamu kod sebe.

-Nema veze, skoknuću ti ja do stana, samo mi kaži gdje stoje

-Ko?

-Pidžame, brate, o čemu, bre, pričamo

-Pa nemam pidžamu, ja kod kuće spavam u gaćama

-Pa gde sad da ti nabavim pidžamu? Znam, kupila sam mužu skoro novu, nije je ni oblačio još. Doneću ti nju.

Nina žurno krenu, a Strogi dobaci da mu ponese i cigare, on je zaboravio u svoj trci. Prekorno ga pogleda i uputi se kući. Kod kuće nađe pidžamu, a kad u kuhinji ugleda bombonjeru, ponese mu i nju da se zasladi. Usput je kupila dvije kutije cigara i kilogram banana.

-Šta si mi to donela, znaš da ne jedem ta govna? Daj mi pidžamu i brzo daj cigare, a to daj doktoru, sad će da dođe. Nek se najede, ko ga jebe.

Zaista, kroz par minuta dođe jedan stariji doktor sa naočarima, pogleda nalaze koje je Strogi imao kod sebe i reče mu da pričeka sa svim analizama do ujutro i da se naspava. Nina mu dade banane i bombonjeru, on je pogleda kiselo, uze ponuđeno i izađe, a Strogog smjesti u sobu sa proćelavim starcem, koji je konačno lišen ženinog lakta, sasvim slobodno pričao kako su ga oteli vanzemaljci, kako je plakao kad je Tito umro i kako ima rak pluća.

Doktro uđe u svoju kancelariju. Dežurni je, a mrzi dežurstva. Otvori bombonjeru da je pojede, jer šta drugo da radi, kad ga u njoj iznenadi novčanica od sto evra.

-Bogami, tako se to radi. Izgleda da ovaj pacijent ipak zaslužuje pažnju.

Doktor ustade i odveze Strogog na snimanje. Ovaj je negodovao, ljutio se što mu ne da spava sad, ali doktor je insistirao. Slika, a zatim i brza analiza, pokazaše da Strogom treba što hitnija operacija. Doktor sazva tim i operisa ga u toku noći. Kasnije su kolege potvrdile da, vjerovatno, jutro ne bi dočekao jer je, zbog velikog napora pri kašlju, neka vena oštećena i ubilo bi ga unutrašnje krvarenje.

Prošlo je godinu dana od tada. Danas je Strogi zdrav. Pije, puši, obilazi djevojke pod beogradskim mostovima, ali ovaj put se zaljubio u jednu mladu s povećim nosem. Priča se da će da je ženi.

Mali Marko je odrastao više od dvadeset centimetara za godinu dana, dobio bradu i više ne igra basket. Zaljubio se pa svaki dan putuje u Rakovicu kod djevojke. Majka mu se buni što nije našao neku djevojku u Beogradu, ali ljubav je jača od svega.

Džoni i dalje živi isto. Čuo je da je onaj ćelavi starac umro. Ko zna, možda je konačno otišao vanzemaljcima za sva vremena. Jelena i muž su još u braku, do kad, ne zna se, a Hasan se vratio u Sarajevo i sad je šećerni babo nekoj novoj djevojci.

I baš u vrijeme dok strogi šeta gradom, Gospodin Noj privija list kupusa na majčinu proširenu venu, slušajući je kako su im kumovi škrta govna i kako im opet nisu platili smještaj, nesvjestan da je njegova bombonjera spasila život prgavom Dorćolcu kog nikad neće upoznati.

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *